Izraz prazna slama, koji je inače pleonastičan (jer slama je već sama po sebi prazna), označava u našem jeziku nešto bezvrijedno, otrcano, nešto što se odbacuje. Jasno je i zašto je to tako. Nakon vršidbe žita, kad se izdvoji korisno hljebno zrno (pšenice ili raži i sl.), ostaju samo prazni klasovi i sasušene žute stabljike, koje takoreći ne služe ničemu, osim kao prostirka za stoku. Nekad je, doduše, slama služila i za pokrivanje kućâ, ali su ta vremena davno prošla. Otuda prazna slama i znači nešto bezvrijedno ili glupo, otrcano i sl. Ne kaže se slučajno za neznalicu ili glupaka da ima slamu u glavi. I to je, naravno, jasno i logično. Ali zašto se kaže mlatiti praznu slamu? O kakvom je “mlaćenju” tu riječ? Odgovor na ovo pitanje krije se u davno minulim vremenima, kad se žito nije vrhlo kao danas: pomoću posebnih mašinâ – vršalicâ, ili, u novije vrijeme, kombajnâ, koji i žanju i vrhu i viju žito, a uz to i slažu i povezuju “praznu slamu”. U stara vremena žito se vrhlo na dva načina – pomoću konjâ i mlaćenjem. Vršidba pomoću konjâ izgledala je ovako: poslije žetve snopovi bi se svozili na gumno (mjesto gdje se vrše) i polagali oko jednog stuba ili stožera. Zatim bi za stožer vezali jednog ili dva konja i tjerali ih ukrug po žitu tako da bi svojim kopitama krunili klasje i odvajali zrno od stabljikâ. Potom su podizali slamu, a žito bi previjavali na vjetru da se oslobodi čahuricâ i osjâ. Tako se dobijalo čisto zrno. Oni koji nisu imali konja, svojim su rukama mlatili požnjeveno žito i tako odvajali zrnevlje od klasja. To su obično činili služeći se jednostavnom spravom, koja se zvala mlatilo, mlatka, mlatac ili mlatan. Mlatilo je jedna poduža glatka motka, nazvana ’stojilo’, koje služi kao držalje; na kraju ove je pomoću kožnih prstenovâ učvršćena obična drvena maljica (do 50 cm dugačka) nazvana ’cijep’, kojim se udara po klasju i zrno omlati. Tako se, eto, nekad mlatilo žito. Taj posao imao je svoj puni smisao i svrhu jer se na taj način dobijalo čisto zrno. Ali mlatiti po praznom, već ovršenom snoplju, od kojeg je ostala samo slama bez zrnevlja, stvarno nema nikakvog smisla. To je uzaludan posao, posao bez svrhe. Po tome je onda i nastao ustaljeni izraz mlatiti praznu slamu, koji znači: ‘baviti se nečim beskorisnim’, ‘uzalud se truditi’, ‘raditi jalov posao’, a onda i ‘govoriti uprazno, bez smisla i svrhe’, ’trućati koješta’. Za čovjeka koji “mlati praznu slamu”, tj. koji radi besmislen, jalov posao, pričajući uprazno, u našem se narodu kaže – mlatislama. Pošto je mlatiti praznu slamu isto što i mlatiti po šumi bez plodovâ, za onoga koji priča koješta, koji uzalud troši vrijeme i tako se zamajava, kaže se da je – mlatišuma.
LITERATURA:
1. Milan Šipka- “Zašto se kaže?”, Prometej, Novi Sad 2013.
